U ovoj komparaciji, ono što treba posebno naglasiti jeste da namera osobe koja se samopovređuje nije „prestanak svesti“. Velika većina osoba koje se samopovređuju navodi kao razlog svoje samopovređivanje misao o smanjenju bola, a taj bol su izrazili u dve osnovne kategorije. U velikoj većini izjava, razlog samopovređivanja bio je „ublažavanje veoma intenzivnih emocija“ (Favazza, 1987; Walsh & Rosen, 1988; Alderman, 1997; Conterio & Lader, 1998; Brown, 1998, 2002; Brown, Contoıs, & İnehan, 2002). Manja grupa navodi pokušaj da preokrenu stanja raspadanja i veoma male emotivne poremećaje (Conterio & Lader, 1998; Shapiro & Dominiak, 1992; Simeon & Hollander, 2001). Kada pogledamo te emocije koje su opisane kao preterana emotivna bol, patnja, susrećemo ljutnju, stid, anksioznost, napetost, ili paniku, tugu, razočaranje, osećanje omalovažavanja.
U istraživanjima, postoji neslaganje u vezi sa redosledom emocija koje izazivaju nelagodnost kod osoba koje se samopovređuju (Brown 2002). U izjavama manjeg broja ljudi koji se samopovređuju, navode se veoma niski nivoi emocija. Prema izjavama ove male grupe, oni osećaju da su poput „zombija“ ili „robota“, da su u stanju bezosećajnosti i praznine.
Ovi ljudi pokušavaju da smanje taj osećaj bezosećajnosti. Na primer, reči jedne mlade žene koja se seče mogu biti dobar primer: „Kada se sečem i vidim krv, to me jako opušta, jer tada mogu da se vidim kao živu, živu osobu.“ Većina ovih ljudi verovatno oseća te raspadnute situacije pre nego što se povrede.
Jedna važna tačka je u vezi sa namerama: osoba sklona suicidu bi želela da eliminiše stalnu kognitivnu misao, dok ljudi koji se samopovređuju pokušavaju da promene tu svesnost, smanje bol i nastave sa životom.
Primeri Izjava Adolescenta koji se Samopovređuju
Razliku između samopovređivanja i suicida možemo bolje razumeti kroz reči 15-godišnjeg adolescenta koji se samopovređuje:
„Nema ničeg nejasnog. Ako bih želeo da umrem, pokušao bih suicid, i to bi značilo da sam potpuno izgubio nadu u život. Dok, kada se povređujem, razlog je ublažavanje unutrašnje boli i želja da nastavim sa životom. Suicid bi bio kraj života.“
*„Tekućina koja izlazi iz mog tela, ruši granice između unutrašnjeg i spoljnog, kao što to čini simbolički poredak muškog principa. Bezoblična, amorfna, lepljiva, prljava, nalik na kašu, iracionalna, necontrolisana, prirodna ženska tečnost, ja pokušavam da nadiđem kulturnu, racionalnu i ograničenu mušku strukturu. Postoji li bolji način da se nosim sa time?“
*„Ja sam osoba koja se samopovređuje. Sečem se od svoje sedme godine. Prvi put sam to uradila u kupatilu sa žiletom, dok nije bilo nikog u blizini. Metal koji mi je klizio po koži i bol koji sam osećala i krv koja je izlazila mi je prijala. Osećala sam da imam kontrolu nad tim bolom. Osećaj kontrole nad bolešću mi prija. Nekada sam se osećala bespomoćno i slabo, ali sada, kada se sečem, osećam se snažno i to me oporavlja.“
*„Uzela sam meso nožem do zgloba. Bilo je teško, ali je bilo moguće. Osećala sam oštricu noža na svojoj koži i krv koja je izlazila. Radim ovo jer mrzim sebe, ali volim se povređivati. Osećam se dobro. Volim krv i bol.“
*„Koja je razlika između mene i umetnika koji pravi tetovaže i pirsinge na telu? Mislim da je to isto. Objašnjenje je vrlo jednostavno: Samopovređivanje je samo samopovređivanje. Radim to jer mi prija. Ne stidim se što se sečem. Ne vidim to kao nešto različito od tetovaža i pirsinga. I ja sam umetnik.“
*„Da, znam da se mnogi moji prijatelji i ljudi oko mene brinu za mene. Razumem njihovu zabrinutost. Ne žele da se povređujem, ne žele da to vide. Mislim da im nikada neću reći zašto to radim sebi. Mislim da će ovo ostati kao tajna, jer to se tiče samo mene.“
