Sekretar
Film "Sekretar", koji je osvojio ‘Specijalnu nagradu žirija’ u kategoriji ‘Originalni scenario’ na Sundance Film Festivalu 2002. godine, film je koji je mladi reditelj Steven Shainberg pratio od svojih studentskih dana. Lee Holloway, mlada žena u dvadesetim godinama, nakon što je neko vreme bila na lečenju u psihijatrijskoj bolnici, vraća se kući, na Floridu. Kako bi se udaljila od svoje problematične porodice, počinje da izlazi sa prijateljem iz srednje škole, a u međuvremenu pronalazi posao kao sekretar u advokatskoj firmi. Sve deluje sasvim normalno; međutim, vremenom između Lee i njenog šefa, gospodina Greya, javlja se zanimljiva privlačnost. Lee, koja ima mazohističke tendencije korenjene u intenzivnom pritisku svoje porodice iz detinjstva, i gospodin Grey, koji ima sadističke tendencije, ulaze u odnos u kojem, oslobođeni od svih društvenih pritisaka, koriste jedno drugo prema svojoj volji.
U filmu “Sekretar” različito prikazana sadomasohistička veza između ‘šefa’ gospodina Greya, kojeg igra James Spader, i ‘sekretara’ Lee Holloway, koju tumači Maggie Gyllenhaal, podseća nas na mnoge filmove koji su se bavili temom sadomasohizma, od “Plavi baršun” do “Sudara”, od “Gospodara snova” do “Sitcoma”. Lee je mlada žena koja ima običnu vezu sa svojim momkom Peterom i, u horizontalnoj projekciji, monoton seksualni život. Lee počinje da radi sa uspešnim advokatom E. Edwardom Greyeom, što će zauvek promeniti njen život i dati mu smisao.
Kada se sadističke tendencije advokata sretnu sa mazohističkim uživanjima mlade žene, oboje se osećaju kao da su našli igrača kojeg su tražili celog života.
Pre nego što pređemo na interpretaciju filma, hajde da razjasnimo nekoliko tačaka u filmu.
Leeina otac je alkoholičar, a majka je žena koja je u zavisničkoj vezi sa svojom ćerkom, ali takođe vrlo intervencionistička i voli da kontroliše. Dakle, mazohistička žena u braku sa sadističkim mužem. U filmu, kada Lee saznaje da je njen otac ponovo počeo da pije, doživljava veliko razočarenje. Ovo razočarenje je izazvano ljutnjom koju pokušava da procesuira kroz samopovređivanje. Otvara torbu u kojoj se nalaze brijači, oštri alati i materijal za oblaganje i na neki način, kroz ovu emocionalnu krizu, interveniše koristeći primitivnu metodu koju je sama otkrila – sečenje svog tela i nanošenje bola.
Zatim, vrlo značno, ona lepi ranu koju je sama narezala, znači, ranu koju je otvorila pod sopstvenom kontrolom, ona je leči. Ova tačka je veoma važna. Znači, ona samostalno leči štetu koju je naneli sebi i ranu koja je nastala kao rezultat toga. Kao što obično čujemo od ljudi koji nanose sebi štetu (samopovređivači), ‘Boljim samo ja mogu sebi da nanesem, i onda to sam završim. Bol je pod mojom kontrolom, bol pod mojom kontrolom mi ne nanosi bol, ali me smiruje i opušta.’ U filmu, u drugim scenama koje uzrokuju povređivanje i rane, generalno možemo primetiti da su Leeini emocionalni stanja pre i posle sečenja slična.
Pošto čuje svađu između svog oca i majke, ona sebi peglom sagoreva nogu, i ovo ponašanje samopovređivanja može nam dati naznaku da to nije samo reakcija na situaciju, već da je u porodici stalno prisutna ovakva okruženja. Jasno je da možemo govoriti o kontinuiranom verbalnom nasilju u kući. Lee koristi samopovređivanje kao način smirivanja jer nije u stanju da se nosi sa intenzivnim emocionalnim bombardovanjem sa unutrašnje i spoljašnje strane, a to je zbog njene nesposobnosti da verbalizuje ili čak sagleda emocionalne i mentalne pojave koje to izazivaju. Ako uzmemo u obzir alkoholizam njenog oca, onda nije teško reći da je njeno delovanje postalo poznata metoda koju je modelovala prema porodičnim odnosima. Za ove slučajeve, Favazza i kolege su objasnili ponašanje ovih ljudi vrlo jednostavnom rečenicom: ‘Kod kuće postoji samo nasilje i oni su to naučili.’
Još jedan zapažen detalj u filmu je da nakon svakog samopovređivanja, Lee neobjašnjivo dolazi do opuštanja. Vidimo je ležanje na leđima na vodi, potpuno opuštenu. Glavni lik filma, Lee, kaže da je ovu metodu smirivanja otkrila u sedmom razredu i primenjuje je od ranih adolescencijskih godina. Ove poruke koje se šalju u filmu zapravo su u skladu sa onim što vidimo u kliničkoj praksi i u literaturi. Ova ponašanja koja počinju u ranim adolescencijskim godinama nastavljaju se i u kasnijim godinama. I Lee je takav slučaj. Čak je ovo ponašanje postalo toliko interno i zavisno da je Lee nabavila oštre alate za sečenje i kasnije set za šivenje kako bi obavezala rane. Zapravo, kutija u kojoj se nalazi ovaj set za šivenje postaje svojevrsna ‘hitna pomoć’. To je ritualno ponašanje gde se rane leče posle toga. Osoba je toliko zavisna od ove metode da, iako želi da baci 'hitnu pomoć', ponovo se vraća i uzima je. Ovaj slučaj može se uporediti sa teškom dilemom narkomana koji pokušava da se oslobodi od zavisnosti. Narkoman može reći da želi da prestane i baci drogu u kantu, ali kasnije ne može da podnese apstinenciju i ponovo je uzima.
