Uloga Zlostavljanja u Samopovređivanju

Fizičko, seksualno i emocionalno i ekonomsko zlostavljanje može izazvati fizičke i psihološke štete kod deteta, a takođe može imati neke posledice i u odraslom dobu.

Ovo uključuje: razvojne smetnje, poremećaje spavanja, poremećaje ishrane, zavisnost od alkohola ili droge, depresiju, anksioznost, panični poremećaj, povećanje sklonosti ka kriminalu i nasilju, samopovređivanje i sklonost ka suicidu, kao i sklonost da koriste iste metode na svojoj deci (Diaz i dr., 2002, Gershoof, 2002).

Uticaj Zlostavljanja na Samopovređivanje

Osoba koja je bila zlostavljana povremeno se seti tih traumatskih iskustava, što joj izaziva nelagodnost.

Osobe koje su doživele zlostavljanje često se sećaju tih iskustava i primetno je da tada češće samopovređuju svoje telo. Ova zlostavljanja mogu biti fizička, mentalna, emocionalna ili seksualna. Deca koja su bila zlostavljana nauče da drastično povređuju svoja tela i to postaje način da premoste neizdržive emocije koje doživljavaju. Samopovređivanje je povezano sa fizičkim zlostavljanjem i zanemarivanjem, baš kao što je to slučaj sa seksualnim zlostavljanjem. U slučajevima se primećuje da samopovređivanje nastaje u uslovima visokog nivoa anksioznosti, kada su sami i imaju tendenciju da sakriju ožiljke.

Ovaj način samopovređivanja pokazuje da nije manipulativno, već da pomaže smanjenju visokih nivoa anksioznosti tako što ih zamenjuje telesnim bolom.

Žene koje su u detinjstvu bile seksualno zlostavljane, rekle su da su se seckale kako bi potisnule emotivnu bol. Ako je zlostavljanje učinila porodica, ono se kasnije može manifestovati kao seksualni problemi. U slučajevima incesta, deca koja su zlostavljana osećaju stid, pa se ponašaju kažnjavajuće prema sebi. Krivica, stid, negativna percepcija sebe i osećaj izneveravanja nastaju kao rezultat zlostavljanja koje su doživela kao deca.

Stid, mržnja prema sebi i osećaj bezvrednosti nastaju kao rezultat ovih iskustava. Prisilna kontrola od strane porodice u detinjstvu smanjuje socijalne veštine dece, što povećava njihovu osećaj bespomoćnosti. Na taj način deca prave razliku između sebe i drugih. Deca koja su bila zlostavljana nisu imala stid tokom samog zlostavljanja, već je stid više bio prisutan u snovima ili mentalnim aktivnostima. Depresija se često javlja kod dece koja su bila zlostavljana. Samopovređivanje, pokušaji suicida ili drugi oblici ponašanja manifestuju se kroz simptome poput tuge, povlačenja, iscrpljenosti i malaksalosti. Deca dobijaju snagu samopovređivanjem kao odgovor na razočaranje i bes koje im zlostavljanje izaziva. Samopovređivanje je takođe mehanizam za prevazilaženje depersonalizacije. Takođe se javlja kao odgovor na bes i želju za kaznom. Takođe, može se reći da je samopovređivanje povezano sa seksualnim zlostavljanjem i da ono može biti signal za prisustvo seksualnog zlostavljanja. Osobe smanjuju psihološke bolove samopovređivanjem. Kada se sete loših događaja iz prošlosti ili osoba koje su im nanosile bol, smanjuju ljutnju i bes tako što se povređuju.

Miller i Favazza istraživali su razloge samopovređivanja i naveli sledeće faktore koji dovode do toga:

• 1. Osećaj praznine, depresija i udaljavanje od nerealnih emocija,
• 2. Osećaj opuštanja,
• 3. Potiskivanje emotivnih bolova,
• 4. Pokazivanje onoga što su doživeli udaljavajući se od osećaja praznine.

Veza između Samopovređivanja i Zlostavljanja

Samopovređivanje i zlostavljanje povezani su, a istraživanja u ovoj oblasti pokazala su sledeće rezultate:

Deca koja su tokom detinjstva doživela fizičko i seksualno zlostavljanje kasnije razvijaju poremećaje ličnosti i sklonost ka samopovređivanju.

Oko 60% osoba koje se samopovređuju imaju istoriju fizičkog i/ili seksualnog zlostavljanja. Takođe, žene koje se samopovređuju, češće su imale seksualno zlostavljanje u detinjstvu nego one koje to ne rade.

Istorija seksualnog zlostavljanja povezana je sa samopovređivanjem i poremećajem ishrane. U studiji u kojoj je istraživana veza između seksualnog zlostavljanja i samopovređivanja kod 42 odrasle žene, procenjeni su sociodemografski podaci, poremećaji ishrane i pokušaji suicida. Grupa žena koja se samopovređuje imala je značajno veću učestalost poremećaja ishrane i pokušaja suicida u odnosu na grupu koja se ne samopovređuje. Najčešće vrste samopovređivanja bile su udaranje po telu (posebno glavi) 71%, ujedi 64%, čupanje kose 5%, rezanje 2% i operacije koje nisu bile potrebne 2%. Od 42 pacijentkinje, 9 je imalo anksiozni poremećaj (20% posttraumatski stresni poremećaj), 4 disocijativni poremećaj, 5 imalo poremećaj ličnosti, 12 imalo tešku depresiju, 1 somatoformni poremećaj, 1 organski poremećaj i 1 mentalnu retardaciju. Ukupno, uzroci samopovređivanja kod zlostavljanih osoba mogu se grupisati u osam kategorija:

1. Samokazna kazna: Česta pojava kod osoba koje su bile zlostavljane. Osobe mogu smatrati da su odgovorne za događaje i krive sebe.
2. Nedostatak sposobnosti da potisnu emocije: Mogu imati problema u suočavanju sa emocijama izazvanima zlostavljanjem. Ove misli ne mogu potisnuti kada se setе na zlostavljanje.
3. Problemi sa suočavanjem: Obično se dešava kao posledica trauma iz detinjstva, što pokazuje da osoba ne može da se nosi sa problemima.
4. Kontrola nad sobom: Za neke ljude, sečenje znači "Pogledaj! Sada imaš kontrolu."
5. Osvećenje: Sečenje kao način da pokažu svoj bes i izoluju se od porodice.
6. Pokazivanje onoga što su doživeli: Osobe koje se seku opisuju da se osećaju "otupelo" ili "mrtvo". Sečenje im pokazuje da su još uvek živi.
7. Prepoznavanje besa: Samopovređivanje je fizički način da se izrazi bes.
8. Simbolizacija: Neke osobe koriste sečenje da simbolizuju stvari koje ne žele da zaborave, poput početnog slova imena voljene osobe, ili se prave tetovaže koje šalju poruke.