Prva psihodinamska procjena ponašanja samopovređivanja izvedena je od strane Emersona (1913). Sa dinamičkog aspekta, ponašanje rezanja kože je služilo mnogim ciljevima. Prema tome:
a) Ponašanje samopovređivanja direktno daje sado-mazohistički užitak,
b) Uzrokovano ranom, izaziva poništavanje doživljenog užitka,
c) Može biti simbolička kastracija koja sprečava stvarnu kastraciju,
d) Takođe se smatra dijelom "self penetracije", koja simbolizuje kako željeni tako i plašeni prodor.
Emerson (1913) je napomenuo da je ponašanje rezanja simbolički zamijenilo masturbaciju, a Fenichel (1945) je upotrijebio termin masturbacija ekvivalent.
Freud je seksualnost (libido) i samoodržanje vidio kao dvije dominantne sile u čoveku i u početku je davao manju pažnju fenomenima agresivnosti. Međutim, nakon 1920-ih ovo se promenilo. U svojim radovima o ja i primitivnom ja (1923), Freud je predložio dilemu između unutrašnjih instinkata života (Eros) i smrti.
Freud je ovu novu teorijsku fazu opisao sledećim rečima: "Iz analize početaka života i bioloških paralele, došao sam do zaključka da postoji, osim instinkta za očuvanje materije, i drugi instinkt, suprotan prethodnom, koji teži da razbije ove jedinice i vrati ih u primitivni, neorganski oblik. Drugim rečima, postoji Eros kao i instinkt smrti." (S. Freud, 1930). Instinkt smrti postaje destruktivna sila kad se usmeri prema organizmu.
Instinkt smrti, kada se kombinuje sa seksualnošću, postaje manje destruktivan u oblicima sadizma i mazohizma. Iako je Freud nekoliko puta sugerisao da se moć instinkta smrti može smanjiti (Freud 1927), osnovna pretpostavka je ostala nepromenjena: Čovek je pod vlašću instinkta koji teže da uništi sebe i druge.
Rezultat ovog pristupa je da, sa aspekta instinkta smrti, agresivnost nije reakcija na impulse, već konstantna stimulacija koja proizilazi iz strukture ljudskog organizma. Lorenz, poput Freuda, opisuje ljudsku agresivnost kao instinkt koji podržava kontinuirani izvor energije i kaže da ona nije rezultat spoljnog podražaja (K. Lorenz, 1966). Prema Lorenzu, agresivnost nije odgovor na spoljne podražaje, već je to stimulacija koja je "ukopana" unutar osobe i koja, bez obzira na to da li spoljašnji podražaji odgovaraju, mora da nađe svoj način da se izrazi. "Opasnost koju instinkt nosi je u njegovoj spontanosti" (K. Lorenz, 1966). Lorenzov model agresivnosti, kao i Freudov model seksualne želje, može se opisati kao hidraulični model, gde se energija nakuplja u zatvorenom prostoru i pritisak raste.
Menninger, koji veruje u Freudov instinkt smrti i života, smatra da je samopovređivanje način pomirenja agresivnih instinkata i odbrambenih impulsa. Prema tome, samopovređivanje predstavlja žrtvu koju osoba sebi prinosi kao način pomirenja ove dve sile.
Kafka J.S. (1969), koji je istraživao motivaciju samopovređivanja, koristi pojam "prelaznih objekata" prema Winnicottu. Opisuje ponašanje žene koja se samopovređuje i zabeleženo je njeno olakšanje dok je njena "topla" krv tekla po njenoj koži. Kafka tvrdi da je krv unutrašnji reprezentant majke, koji je tokom kriznih perioda eksternalizovan i korišćen kao umirujući prelazni objekat. Dakle, motivacija za samopovređivanje proizilazi iz potrebe da se smanji neizdrživa napetost.
Pao, šire razmatrajući ovaj problem, sugeriše da osoba koja započinje sečenje doživljava promenu u svom ego stanju. Ovaj fenomen je upoređen sa iskustvom depersonalizacije i derealizacije, pri čemu je ego na neki način suspendovan, što omogućava samopovređivanje.
Psihodinamički teoretičari skloni su povezivanju samopovređivanja sa preödipalnim razvojnim patološkim fazama, jer mnogi pacijenti koriste primitivne odbrambene mehanizme poput poricanja, disocijacije i projekcije. Graff H. i Mallin R. (1967) smatraju da je među ovim pacijentima zajednička karakteristika razvojna povreda koja se javlja u "preverbalnoj fazi" i da samopovređivanje pokušava da iznese "fizičke, preverbalne poruke".
Grunebaum i Klerman (1969) analiziraju pacijente koji su odrasli bez majke i smatraju da introjekcija majke može biti odgovor na odbacivanje od strane nje. Oni tvrde da ti pacijenti pokušavaju da se izbore sa gubitkom majke tako što uništavaju deo sebe, dok istovremeno zadovoljavaju svoju potrebu za stimulacijom kroz samopovređivanje. Ovi pacijenti često pokazuju razdvojenost u odnosima sa bolničkim osobljem, što ukazuje na to da su u pitanju "granični poremećaji ličnosti".
Stone MH (1987) primjećuje da mnogi pacijenti sa graničnim poremećajem ličnosti imaju iskustvo seksualnog sadističkog zlostavljanja u ranom životu, te da samopovređivanje nije samo kazna za njih, već i za one koji su ih zlostavljali. Kernberg (1987) naglašava da treba biti oprezan u tumačenju značenja samopovređivanja, jer ovo ponašanje može imati različite unutrašnje dimenzije koje nisu odmah očigledne.
Teorije o samopovređivanju su retke, ali se obično povezuju sa defektima u ranom razvoju ega, što može objasniti tendenciju za disocijacijom i upotrebu primitivnih odbrambenih mehanizama. Samopovređivanje može biti povezano sa krizama u odnosima sa drugim ljudima i često je povezano sa fazama brze kognitivne i emocionalne promene u životu.
