Današnji adolescenti su otkrili da je samopovređivanje, kao način suočavanja sa brigama, anksioznošću i depresijom, postao njihov metod. Suočavanje sa intenzivnim emocijama i njihovo balansiranje im je, po njihovom mišljenju, najlakše kroz samopovređivanje. Ovi mladi ljudi prebacuju bol na sečenje, zamenjujući unutrašnju bol fizičkom boli. Drugim rečima, ukočenost umesto da smanjuje unutrašnju bol, uklanja je.
Zbog toga, samopovređivanje kroz sečenje i paljenje postaje zavisničko ponašanje. Ukočenost je metod suočavanja, slično kao kod upotrebe droga. Jer, ovi adolescenti doživljavaju neizdrživu unutrašnju bol, osećaj praznine, usamljenost, loše osećanje. Ove vrste ponašanja uglavnom su prisutne u društvenim grupama, ali ih oni nastavljaju jer misle da im pružaju olakšanje. Jer, cilj je olakšanje. Unutrašnja bol i osećaj praznine dolaze u fazama, i u tim trenucima adolescenti se okreću sečenju, kao da osećaju neku vrstu apstinencije i onda se smiruju ili bar tvrde da su se smirili.
Prema istraživanjima, svaki četvrti adolescent je u nekom periodu svog života na neki način samopovređivao. To znači da je jedan od četiri dečaka ili devojčice pokušao da se izbori sa intenzivnim emocijama i probao ovu metodu. Ponekad, skidanje korica sa rana, otvaranje postojećih rana su takođe među ovim metodama.
Ovi adolescenti nemaju nameru da izvrše samoubistvo; naprotiv, njihov cilj je da prežive i da se nose sa intenzivnim bolnim emocijama. Kada ne mogu da se izbore, oni se okreću samopovređivanju, kao način da se smire. Takođe, kao i zavisnici od droga, oni ne koriste drogu da bi se ubili, iako povremeno mogu da nastupe smrtni slučajevi, njihov cilj nije smrt, već izdržati bol.
Mayo Clinic je pružio neke savete kako roditelji mogu da prepoznaju da li njihova deca pokazuje ponašanje samopovređivanja:
- Ožiljci, ogrebotine ili modrice
- Provođenje vremena u izolaciji i zatvorena vrata
- Nošenje dugih rukava, čak i tokom leta
- Često tvrde da su rane rezultat nesreća
- Nošenje oštrih predmeta
- Osećanje napetosti u poslednjem periodu, poput problema u odnosima, može biti indikator za posmatranje adolescenata.
Ovi adolescenti ne izvode samopovređivanje iz želje za pažnjom. Naprotiv, oni to rade u tajnosti, obično u svojoj sobi ili kupatilu, jer ne žele da budu viđeni. Razlog za to je želja da se ne ometaju i strah da im neće biti dopušteno da nastave sa ovom metodom. Kao zavisnici od droga, oni to ne rade javno, niti adolescenti sa poremećajem ishrane često izazivaju povraćanje koje porodica može primetiti tek mnogo kasnije.
Ponekad adolescenti postaju previše pod uticajem problema u porodici ili slabog osećaja identiteta. Čak i kada su vrlo otporni, problemi unutar porodice mogu biti previše ozbiljni da bi se nosili sa njima. Roditelji možda nisu svesni emocionalnih problema koji njihovoj deci izazivaju štetu, jer su preokupirani svojim sopstvenim problemima. Ovi problemi obično nastaju u brakovima koji se raspadaju ili u slučajevima intenzivnih nesuglasica među roditeljima. Proučavajući porodice adolescenata koji se samopovređuju, vidi se da i sami roditelji imaju problema da se nose sa svojim emocijama, što stvara nesklad u porodici. Nemogućnost regulacije emocija može dovesti do ozbiljnih eksplozija besa ili fizičkog nasilja. Adolescenti tada nauče da se na ovaj način bore sa emocijama. Zbog toga je u terapiji važno razdvojiti tretman adolescenata od tretmana njihovih roditelja. Dakle, porodica mora biti tretirana kao celokupni sistem.
