Self injury, skraćeno nanošenje povreda sebi, je ponašanje koje ljudi sprovode na svom telu u pokušaju da se oslobode emotivnih bolova ili da poboljšaju odnose sa drugim ljudima, ili da ublaže psihološke patnje. Self injury obično uključuje sečenje, spaljivanje, udaranje ili druge oblike fizičkog oštećenja tela, i može biti pokazatelj psiholoških problema.
Sadržaj
Šta je “Self Injury”?
Self injury ponašanje ima mnoge definicije u literaturi, što dovodi do ozbiljnih nesporazuma. Kada je ova tema počela da se razmatra kao zasebna oblast, nesporazum je postao još veći i nastavljene su mnoge definicije u vezi s tim. U literaturi koja se bavi fizičkim povredama koje ljudi nanose sebi, postoji mnogo termina koji se koriste da bi se objasnio ovaj fenomen. Neki od najistaknutijih su:
Autoagression: autoagresija, intentional injury: namerno povređivanje, malingering: simuliranje bolesti, symbolic wounding: simbolično povređivanje, mazohizam, Munchausenov sindrom, deliberate self harm: namerno nanošenje povreda sebi, local self destruction: lokalna samodestrukcija, delicate self cutting: namerno sečenje, self injurious behavior: ponašanje samopovređivanja, self mutilation: samopovređivanje, self destructive behavior: samodestruktivno ponašanje, aggression against the self: agresija prema sebi, parasuicide: lažni samoubistvo, attempted suicide: pokušaj samoubistva, focalsuicide: fokusirano samoubistvo su neki od termina. U ovom radu biće uglavnom korišćen pojam “self injury”. Razlog za to je što ljudi koji se povređuju sami nemaju nameru da se sakate ili da postanu onesposobljeni.
Da bismo razumeli ponašanje samopovređivanja i razlikovali ga od drugih indirektnih patoloških oblika samopovređivanja i samoubistva, potrebno je dobro razumeti definicijske okvire. U tu svrhu, u nastavku će biti detaljno razmatrane definicije self-injury i drugih oblika samopovređivanja.
Fizičko samodestruktivno ponašanje (Self Destructive Behavior): Obuhvata mnogo različitih situacija. Pravo samoubistvo, samoubilačke tendencije, prestanak vitalnih medicinskih tretmana kao što je dijaliza, ulazak u visokorizične poslove, i s druge strane, bavljenje hobijima kao što su trke brzim čamcima i skakanje padobranom, akutno opijanje, hronični alkoholizam, teška gojaznost, prekomerno pušenje i samopovređivanje (Self Mutilation) spadaju u ovo ponašanje.
Samopovređivanje (self mutilacija): U kliničkoj literaturi postoji mnogo definicija za ponašanje samopovređivanja. Opšte, ovo je direktno i namerno samodestruktivno ponašanje koje može dovesti do različitih stepena oštećenja tkiva, bez namere da se izazove smrt. Samopovređivanje je povezano sa šizofrenijom, a povremeno se javlja kod transseksualaca kroz oblike kao što su vađenje očiju, kastracija ili amputacija delova tela. Potrebno je da povreda bude ozbiljna i da ne postoji pomoć od drugih. Akcije koje uključuju samoubilačke namere ili seksualnu želju ne smatraju se samopovređivanjem. Patološko samopovređivanje obuhvata ponašanja koja društvo obično ne prihvata, dok su druge oblike kao što su pirsing i tetoviranje prihvatljiviji.
Samopovređivanje ponašanje: Ovo se odnosi na oblike ponašanja kao što su prekomerno jedenje, pijenje i pušenje, koji uključuju indirektno samopovređivanje kroz štetne navike.
U „Dictionaries of Psychiatry“, pojam self-mutilation označava „nanošenje štete sebi“, i uključuje namerno izazvane simptome ili sindrome. Nanošenje štete sebi nema specifičan izvor ili značenje, pa se može posmatrati u različitim situacijama. U „Turkish Medical Dictionary“, pojam self injury/self mutilation koristi se za označavanje rana, povreda ili šteta.
Ponašanje samopovređivanja je ponekad deo samodestruktivnog pokušaja i može označavati napad na samog sebe ili unutrašnju kritiku prema roditeljima. Ponašanje je najčešće vidljivo kod vojnika koji pokušavaju da izbegnu svoje zadatke. Najčešći oblik samopovređivanja u psihijatrijskim bolnicama je sečenje zglobova i paljenje na unutrašnjoj strani ruku. Pacijenti koji se povređuju često nisu uopšte uplašeni od bola.
